Jedan sokić ujutru, nekoliko keksića u vrtiću, čokoladica i žvaka posle ručka, pa puding za užinu.
Šećer se ne uvlači u dečiju ishranu kao desert, već kao stalna pozadinska buka.
U proseku, deca u Evropi dnevno unesu 2 – 3 puta više šećera nego što to preporučuju zdravstvene organizacije. I dok se uvek najpre spominje karijes, posledice su dalekosežnije, tiše, i ozbiljnije. Šećer postaje stil života, i to počinje mnogo ranije nego što mislimo.
Slatkiši nisu problem, navike jesu
Slatkiši nisu neprijatelj. Problem je u tome kada, kako i koliko često ih dete unosi. Deca nisu u opasnosti zbog jedne čokoladice, već zbog činjenice da:
- doručkuju žitarice sa 25% šećera
- piju voćne sokove koji sadrže više šećera nego gazirani napici
- užinaju „zdrave“ štanglice koje imaju istu količinu šećera kao i krofna
- i često nemaju pojma kako izgleda voće koje nije miksano, pasterizovano i zapakovano
U takvom kontekstu, pitanje nije “da li da dam detetu nešto slatko?” već da li dete zna kako izgleda dan bez šećera?
Šta su „slobodni šećeri“ i da li su problem?
Svetska zdravstvena organizacija preporučuje da slobodni šećeri (svi dodati šećeri + šećeri iz sokova, sirupa i meda) ne prelaze više od 10% ukupnog dnevnog unosa kalorija za decu. Idealno manje od 5%.
U prevodu:
- za decu od 4 do 6 godina: maksimalno 19g šećera dnevno (što je oko 5 kašičica),
- za decu od 7 do 10 godina: maksimalno 24g dnevno,
- za tinejdžere: maksimalno 30g dnevno.
Za poređenje:
- Čaša soka (2dl) = 20g šećera
- Jogurt sa ukusom = 12–16g
- Čokoladica = 20–25g
- Šaka žitarica = 9–12g
Jedan „slatki doručak“ i dete je premašilo dnevni maksimum pre nego što je stiglo do škole.
Kako izgleda kada se slatko pametno slaže?
Iako je med prirodni šećer, on ima niži glikemijski indeks od prerađenih zaslađivača. To znači da se sporije apsorbuje i ne dovodi do hiperaktivnosti kod dece. Umesto „šećernog rolerkostera“, on pruža stabilniji izvor energije. Pogotovo bagremov med, koji se koristi u Buzzle proizvodima, spada među one sa najnižim glikemijskim indeksom.
U čemu je stvarno problem sa viškom šećera?
1. Raspoloženje i ponašanje
Deca su osetljivija na oscilacije rafinisanih šećera u krvi, i to šećera sa visokim glikemijskim indeksom. Previše takvih šećera dovodi do naglog skoka energije, koji prati još nagliji pad. Rezultat? Hiperaktivnost – razdražljivost – umor – potreba za još jednom dozom šećera.
2. Gubitak osećaja za prirodnu slatkoću
Ako je jezik navikao na aromatizovani jogurt od jagode sa 14g šećera, prava jagoda će mu biti kisela i dosadna. Što više dodatih šećera, to manje dece jede pravo voće. Navike se kvare i nepce se „odvikava“ od prirode.
3. Problemi sa snom i koncentracijom
Iako je mit da šećer izaziva hiperaktivnost, istina je da utiče na nervni sistem i cikluse spavanja. Loš san znači i lošija pažnja u školi, više zaboravnosti, više frustracija.
4. Formiranje prehrambenih obrazaca za ceo život
Navike iz detinjstva nisu samo slatke epizode, one ostaju. Ako je slatko uvek nagrada, uteha ili „deo svakodnevnog“, velika je verovatnoća da će i odrasla osoba posezati za istim mehanizmima. To je put ka zavisnosti od šećera, emocionalnom prejedanju i hroničnim bolestima.
Šta roditelji mogu da urade?
- Čitajte deklaracije.
„Bez dodatog šećera“ ne znači „bez šećera“. Ako piše koncentrovani sok od jabuke, to je takođe slobodni šećer. Ako sadrži: glukozu, fruktozu, sirup, dekstrozu, nektar, maltodekstrin – to je šećer pod drugim imenom. - Povećajte unos celih namirnica.
Ceo plod, ceo orašasti plod, cela kašika meda u kaši. Mnogo je lakše kontrolisati količinu na ovaj način. - Ne koristite slatkiše kao nagradu.
Slatko kao nagrada = emocionalna veza sa hranom. Umesto toga, koristite pohvalu, vreme, pažnju. - Ne pravite dramu oko „zabranjenih“ stvari.
Šećer nije neprijatelj. Tajna je u tome koliko često se pojavljuje. Ako je svaki dan, svaki obrok, onda postaje obrazac. - Ponudite pametne alternative.
Na tržištu već postoje proizvodi koji koriste prirodne zaslađivače, prave voćne ukuse, ili kombinuju med sa hranljivim dodacima. Umesto praznog šećera, ponudite nešto što hrani.
Nije poenta u zabrani, već u svesti
Ne treba da odgajamo decu u sterilnom svetu bez slatkiša. Ali bi trebalo da budemo vrlo pažljivi kada i kako ih uvodimo. Šećer je često prva stvar koju dete nauči da voli, pa neka bar zna šta jede, zašto, i kako da uživa bez da preteruje.
Na kraju krajeva, ne učimo ih da se odreknu slatkog, učimo ih da slatko ne zameni sve ostalo.
